Навикли смо, још одавно, на скупштинску салу са само понеком попуњеном посланичком столицом. Чули смо, више пута. да посланици имају нека преча посла од слушања излагања својих колега, а они који излазе за говорницу, мање или више, чине то по партијском задатку или у жару жестоких реплицирања са темом о свему само не о текућој тачки дневног реда. Дакле, редовни преноси скупштинских заседања нису више ни оно "позориште" које је служило за забављање широких маса и јавно приказивање (не)културе појединаца који су се ту нашли јер су били довољно "заслужни" у својим странкама да би били стављени на "пролазна места" на изборној листи. Сада је јасно и врапцима, ако их још има у затрованој и еколошки запуштеној животној средини, да су места на неким изборним листама, још од давних деведесетих, буквално купована (што би се рекло у нашем народу - за паре).
Е, сад! Свечана седница Скупштине Србије, одржана на Сретење, 15.фебруара, уз присуство Председника Републике, Патријарха, светих отаца из других верских заједница, одликованих, дипломатског кора и других важних и поштованих личности, била је још један лош пример који је, нажалост, јасном сликом, послат у свет (!?). Празна места, које камера није могла да избегне, јасно су показала "слику и прилику" једног дела опозиције у нашем парламенту. Виђен је један број посланика, неки од страначких првака, али, чини се, упадљиве су била баш посланичке столице неких "патриота" који се (најчешће у репликама) бусају у прса као заступници патриотизма, а "онај" што се већ више од деценије заклиње у своју европску оријентацију која је заснована, како уме да истакне, на истинском патриотизму, био је, вероватно, спречен борбом за бољи живот народа у Србији, у који се заклињао још као млади "стажиста" ДОС-а на врло високом месту у "првој демократској влади" Зорана Ђинђића...
Увредљиво су деловале те празне столице. Положај централне камере је био такав да је сваки тотал јасно показивао која су места празна. Била је то неочекивана слика јер, мислили смо да свечано заседање таквим поводом као што је Дан државности, празник који нам је сада потребнији него икада раније, мора да обавезује, наравно, пре свега морално, све народне посланике. Јер то је празник свих нас, како оних који су у позицији, тако и оних који су у опозицији. Такође, то је празник и оних који су гласали за садшњу позицију, као и оних који су гласали за оне који су постали опозиција... О овоме би требало размислити. Није то обична игра речи. Дан државности је један од најважнијих симбола државе, па би они који, као народни посланици, имају све те привилегије о којима свакодневно читамо или слушамо, морали да имају адекватно осећање одговорности.
Нема оправдања за изостанке са овог заседање (узузев више силе, болести и слично). Јавност би требало да казни, на свој начин, господу која су, на најочигледнији начин, показала да њима до ове државе није стало, да Дан државности и централни догађај везан за њега, није нешто што мора да буде поштовано без обзира на политичке ставове, платформе, надигравања, реплицирања, свакодневна медијска препуцавања...
Празне столице су показале да има лажних патриота и у самој Народној скупштини Србије. Показале су још много тога, али они који су гледали директан телевизијски пренос би требало да запамте ту слику и да је не забораве кад дођу парламентарни и сви други избори.
Ако су своје време могли да посвете присутвовању овом свечаном чину Председник, Патријарх, свети оци, чланови дипломатског кора... сви они велики људи којима су уручена одликовања, два дечака - синови стручњака МУП-а настрадалог приликом демонтирања касетне бомбе... Ако је и сама слика у Народној скупштини, очигледно, обиловала позитивном енергијом, која нам је толико потребна, па могли су (и морали) да дођу и господа чије одуство је било тако упадљиво...