Волим да фотографишем, што професионално, што за своју душу. Пао је први снег, а ја насред градског трга. Покушавам да ухватим неки нови детаљ који до сада нисам сликао. Утабаном снежном стазом приближама ми се старац беле браде и бркова. Не бих рекао да је Деда Мраз, обучен је елегантније, класично, рекао бих као интелектуалац.

- Господине, да ли сте ви из “Гласа Тамнаве“?

На тренутак помислих како ме дуго времена нико није ословио речју “господине“, ваљда се та реч изгубила у овим суморним временима, где је све више олоша, а све мање господе.

- Јесам, господине- одговорих кратко не желећи да останем дужан у уљудности на самом почетку конверзације.

- Редовно читам ваше новине- прича ми седи старац. Могу вам рећи да има смисла оно што радите. У мору примитивизма ви успевате да у нашој малој средини, ипак, истакнете праве вредности и заобићете све оно што је погубно, а што свакодневно читамо у свакојакој штампи. Поврх свега, не знам да ли сте свесни, али ви у “Гласу Тамнаве“ пишете историју нашег краја. Сви ви, од главног уредника, преко Радована Пулетића, Благоја Цонића, Милана Босиљчића, Бранка Матића, Драгане Недељковић, Дуње Капларевић, Слободана Грковића, Милорада Радојчића и осталих, остављате траг у којем ће потомство имати слику о вама, о људима и догађајима који су обележили данашње време. То је велика ствар !

- Слажем се, господине- одговарам загледан у зграду општинске управе на Убу. Сви ми то знамо, само нисам сигуран да ли то знају и они тамо. “Намножило“ се на Убу много медија, електронских. За штампу издвајају шта преостане. Ево, сад управо праве буџет за информисање у новој години, још не знамо на чему смо. Издаци су нам велики, али борићемо се... Уб и Тамнава су уз нас, само у нашој општини имамо 55 продајних места. Ова средина има дугу традицију издавања новина, још од “Гласа Тамнаве“ из 1923. године, преко ’’Тамнавских новина’’ и ’’Убског Предузетника’’, до данашњег ’’Гласа Тамнаве’’.

Осврћући се на трг око нас, старац као да је хтео да ме прекине. Из џепа извади једну фотографију на којој се налази стари Уб. 

- Видиш, синко, на овом месту је некада био сточни пијац. На његовом месту је настао градски парк, то памтиш. Сада стојимо на граском тргу. Времена се мењају, ова средина се мења. Неко ће рећи на боље, неко, можда, на горе. Свеједно, ви у новинама можете да утичете на неке догађаје. Ви можете да промовишете позитивне ствари, а да критикујете негативности. Добра критика увек добро дође, свима. Похвала, такође.

- Добро, а шта бисте ви, на мом месту, критиковали у наредном броју “Гласа Тамнаве“?

- По мом мишљењу посебну пажњу треба обратити на све већи лоповлук који се дешава у нашој средини, читао сам о томе и у вашим новинама. Људи о томе треба да знају, да се чувају. Затим, не свиђа ми се како одгајате нашу децу. Омладина нам одраста у негативном окружењу. Дрога је наш велики проблем, а не видим неку успешну борбу против тога. Не свиђа ми се ни нови модерни центар града, јер нема дрвећа. И оно мало стабала у улици Вука Караџића сте посекли. Не свиђају ми се улице у центру, ушли сте у зиму а нисте закрпили многе рупе. Не свиђа ми се ни саобраћајни хаос, све неке једносмерне улице... Лепо је о томе недавно писао Слоба Грковић. О паркирању да и не говорим, то је прича за себе. Није ми јасно зашто по том питању ништа не предузимате. То вам је као кад бисте у рођеној кући бацали ствари на све стране, па се касније провлачили поред њих како би прешли из собе у собу. И да не набрајам даље, много тога знате и сами- одговори ми овај Убљанин погнувши се ка земљи.

Спустио сам главу и ја. Ћутали смо тако неколико минута, баш као што и Убљани ћуте већ деценимама на очигледне проблеме који их тиште. Онда смо подигли главе, руковали се и кренули свако својим путем.

Ипак, окренуо сам се.

- Ко сте ви? Заборавили сте да ми кажете ваше име?

- Није важно ко сам, важно је да знам да можемо боље, много боље- рече овај тихи господин са брковима и брадом који је, поред слике старог Уба, држао и нотес у који је стално нешто записивао. Пошао је неколико корака ка улазу у зграду Гимназије, мало застао, и претворио се у бисту. Онако збуњен притрчах до бисте, а на њој је писало БРАНИСЛАВ ПЕТРОНИЈЕВИЋ (!).