Када је прошле године познати редитељ Горан Марковић изашао у јавност са својим новим филмским остварењем “Фалсификатор” нисмо много обраћали пажњу на поруку коју нам шаље. Медији и целокупна јавност су тада били окренути неким “важнијим” темама, хапшењу Мирослава Мишковића, афери “Агробанка”, “Звездама Гранда”, “Фарми”...

Сада је Марковићев филм, судећи по писању медија, много актуалнији него прошле године. Подсећања ради, главни лик у филму (Анђелко) је директор основне школе у једном малом месту у Босанској Крајини, шездесетих година. Поред тога што, наизглед, води скроман и складан породичан живот, цењен и вољен од пријатеља, Анђелко има једну велику ману. Он фалсификује дипломе, без икакве надокнаде, чиста срца и наивног уверења да се ради о гесту доброчинства којим утире пут нечијој срећи и запослењу. Када постане разотркивен, неко време проводи у затвору, али убрзо, затим, око њега се ствара круг заштитника, његових старих “муштерија”, који се труде да читаву превару заташкају како се не би урушио цео систем заснован на фалсификованим дипломама. На крају, и сам судија, његов “дипломац”, доноси пресуду о његовом ослобађању.

Анђелкову улогу данас су преузели многобројни приватни факултети и истурена одељења који штанцују дипломе с’ том разликом што своје услуге “дебело” наплаћују. Тако је данас могуће, за кратко време, стећи академско звање, без нарочитог познавања струке и високошколских предмета. Није редак случај да појединци у позним годинама, некако напрасно, загреју столице, заволе књигу и положе испите који им гарантују дипломе вишег или високог образовања, а тиме и високе функционерске фотеље. Управо они први постају заштитници актуелног компромитујућег стања у образовању Србије. Ту се круг затвара. А, ето, одговора и на податак доктора Миће Јовановића који тврди да 92 одсто студената “Мегатренд” факултета пронађе посао годину дана након дипломирања. Како је дошао до тог податка само он зна?

Србија, на тај начин, остаје заробљена у мору необразованих  и нестручних кадрова, који своје послове раде исто онако како су и студирали. Како ми, грађани, да се осећамо када више нисмо сигурни да су чиновници у администрацији завршили школу или су купили дипломе? Да ли су нам, баш, такви васпитачи, учитељи, професори, мајстори, лекари, зубари и сви они људи од којих зависимо, да не говоримо о политичарима? Част изузецима. Познајем и оне који су редовно похађали приватне више и високе школе, без “веза и везица”, али они, нажалост, управо спадају у ону категорију која тешко проналази запослење (оних осам посто са “Мегатренда”).

Србија је земља у којој има више приватних школа, факултета, универзитета него ветеринарских амбуланти и пољопривредних апотека. Није ни чудо како наша држава успева да произведе и по неколико стотина доктора наука годишње, а да, у исто време, хиљаде хектара обрадивих површина “зврје” празне чекајући стране инвеститоре и разне монополисте који, за разлику од наших сељака, знају да направе профит користећи све погодности које нам је мајка природа  дала...

“Ој, Србијо међу шљивама !” (...)