Осаћања су помешана.

У исто време присутни су и понос и гнев

Катастрофа, катаклизма, туга, чемер, јад... Тешко је пронаћи реч којом би се описала несрећа која нас је  задесила. Водена стихија све нас је изненадила. Однела нам је много материјалних ствари, уништила домове, намештај, аутомобиле, дворишта, улице... О штети на пољопривредним газдинствима да и не говоримо. По селима мук, тишина. Угинула стока на све стране, пластеници теку речним коритом, тек засађене пољо-привредне културе дубоко су у води, домаћинства у расулу без струје и воде. У граду војска, полиција, евакуисано стано-вништво, гужве око цистрени за воду. Помоћ стиже са свих страна, хелихоптери надлећу град... Вода се повлачи и за собом оставља неизбрисив траг који ће нас и надаље током ноћи будити у страху да нам се нешто овако не понови.

Осаћања су помешана. У исто време присутни су и понос и гнев. Понос јер смо се коначно ујединили и помагали једни другима, притом заборављајући све комшијске размирице, суђења око међе... Гнев јер је из свог тог жита испливао и кукољ - они који су у овој општој несрећи видели прилику да се окористе. Вода на крају избаци све, и оно што ваља и оно што не ваља.

Било је пуно "тамнавских хероја", људи који су преко својих леђа, током претходних неколико дана, пренели тоне хуманитарне помоћи која је стизала, чак, и од оних којима се нисмо надали. Волонтери у спортској хали и средњој школи нису спавали данима. Прикупљали су и делили помоћ свима, притом слушајући увреде и многобројне замерке управо од оних којима та помоћ и није била намењена. Током ових неколико дана стекао се утисак да су наугроженији они у чије домове није ушла ни кап воде. Они су били најгласнији. И док су људи који су претрпели велике материјалне штете гледали да санирају и дезинфикују своје домове, ови остали (част изузецима) су правили редове испред пунктова за дељење помоћи. Како то да они немају стују и воду? Како то да у њиховом пакету нема шампона, прашка или сапуна? Не би ме чудило да већ наредног петка убски бувљак буде преплављен производима из хуманитарне помоћи, коју ће, парадоксално, куповати они којима је та помоћ била намењена (!).

Нисам расиста, али... О дешавањима међу евакуисаним лицима, током њиховог боравка у средњој школи, градом колају разне приче. Око школе су непрестано кружили сумњиви аутомобили са обореним задњим седиштима спремни за утовар. Покушај изношења школске табле и другог инвентара је спречен, а лица која су правила нереде убрзо су послата на друштвено користан рад. Недуго затим сами су напустили колективне центре иако их претходно нико није могао натерати да се врате својим кућама. 

Вратимо се оним људима који су, у данима кризе, преузели функције државе помажући унесрећенима. Оним херојима који су са својим пољопривредним машинама и чамцима даноноћно спашавали становништво и допремали храну на неприступачне локације. Било је, заиста, честих примера јунаштва грађана који су ускачући у хамере, камионе и чамце, као водичи Противтеро-ристичкој јединици, крстарили убским селима ризикујући своје животе. Оно што су они доживели у Лисом Пољу, Брезовици, Црвеној Јабуци..., не можете видети ни у филмовима Алфреда Хичкока.

На муци се познају јунаци, а Тамнава је овог пута показала да их има много. Ови остали би требало да се «покрију ушима», јер било је и оних беспослених и безбрижних који су за сво то време седели у кафићима. Зато, један предлог општини: Направити списак људи који су помагали Штабу за ванредне ситуације, било у прихватним центрима или на терену. Ти људи би требало да имају приоритет приликом запошљавања, а ови што седе по кафићима нека само наставе да испијају своје кафе и даље наричу над својом судбином.

Ето, тако...


          ПЕЛЕНЕ

Долази жена у спорску халу у жељи да преузме што је могуће већу количину помоћи.

- Требају ми пелене, имам троје деце!

- Колика су вам деца?  Четири, шест и осам...?

- Чега, јел’ година?

- Не, госпођо, месеци.