Животна прича Предрага Ашковића из Чучуга
Колико живот, неки би рекли судбина, уме да се поигра са нама, и колико је свет, заправо, мали- сведочи нам прича коју ми је, пре неколико дана, плачним гласом казивао старина Предраг Ашковић, звани Драган, из села Чучуга. Вероватно се и вама много пута десило да када прочитете неку књигу или одгледате добар филм, након последње странице или сцене останете "забезекнути" . Е, то се мени десило након разговора са чика Предрагом.
Елем, прича датира из времена када су се војници српске војске повлачили, крајем 1915.године. Тада млади болничар и војник Александар Ашковић, Предрагов отац, у свеопштој "бежанији" у околили Ниша наилази на једно залутало дете од седам, осам година. Сажаливши се, он преузима одговорност и води дете са собом, преко Албаније, са намером да стигну до Солуна. Одвајао је од својих уста ионако премало хране са којом су располагали, како дете не би гладовало. Путешествије са српском војском трајало је месецима. Дечак се није одвајао од свог "ратног друга" који је, као болничар лечио и превијао многобројне рањенике. Међутим, после неколико месеци тешког пута и голготе, наилазе Французи са храном и намером да код Драча укрцају сву децу како бих их упутили ка Западу на школовање. Тужан што се растаје са својим малим сапутником, Александар из зашивеног појаса, који му је мајка спремила, вади четири велика дуката и даје их малом дечаку уз поруку да их чува, јер му у неком моменту могу "главу" спасити. Дечак га љуби и у сузама улази у лађу која га води у непознато.
Српска војска је недуго затим, након опоравка на Крфу, наставила свој поход ка Солунском фронту и, на крају, 1918.године, победничиким јуришом кренила у ослобађање читаве земље. Рат је завршен. Време је пролазило, а Александар и његова породица, којој је причао о малом дечаку , годинама се питају шта се са њим десило.
После неколико година стиже им писмо са поздравима из Француске и сликом одраслог момка по имену Никола Матејић, коју син Предраг (приповедач) и дан-данас чува. Никола се 1939.године враћа у Југославију и у околини Скопља проналази родбину и наставља свој живот у том граду. Као виши грађевински инжењер, десетак година касније, почиње да гради велику фабрику на пиринчаним пољима у Кочанима, код Бугарске границе. Баш у то место, августа 1952.године, долази Предраг као питомац подофицирске школе.
А онда, као по неком филмском сценарију. Једног обичног радног дана, крај фабрике, у време када су се сви војници одмарали, Предраг је седео на једном пању. Онако изненада прилази му један растом нижи господин, који му, после кратког разговора и ћаскања каже:
-Нешто ми личиш на мог ратног тату. Кад сам те погледао у очи као да сам видео њега.
На то му Предраг одговара:
- Да ти ниси Никола, мали Николица, којег је мој отац спровео све до Албаније.
Био је то моменат набреклих емоција, и са једне, и са друге стране. Предраг је годинама слушао оца како се са тугом сећа "ратног сина" Николице и њиховог растанка у Драчу. Грлили су се и радовали добрих петнаест минута, док их је остатак чете посматрано у чуду. Када су, касније, чули целу причу- сви одреда су плакали - од комаданта бригаде до батаљонских официра. Исто вече Никола је организовао вечеру за целу чету, а већ сутрадан Предраг је од надређених добио одобрење да се врати кући и исприча оцу Александру о овом невероватном сусрету.
Након петнаест дана у Чучуге је стигао и Никола. У потрази за кућом Ашковића срео је и познао сина другог ратног сапутника, Александровог млађег брата Војислава, који је као осамнаестогодишњак са њима прешао у Албанију. Славило се и веселило у Чучугама неколико дана, а и годинама касније Никола је долазио на крсну славу, Аранђеловдан. Желео је на све начине да се одужи свом "ратном оцу" што му је сачувао главу у ратним превирањима на Балкану. Планирали су, чак, да се Предраг и његова супруга преселе да живе код Николе и његове фамилије. Све до кобног 26.јула 1963.године и земљотреса у Скопљу, када је, "мали Солунац", Никола Матејић несрећно настрадао.
Александар Лека Ашковић (1886), главни јунак ове приче, је истински херој Првог светског рата и пробоја српске војске на Солунском фронту. Прича о његовој хуманости приповеда се, у народу, ево, и стотину година касније. Јавно, први пут, у "Гласу Тамнаве".
Елем, прича датира из времена када су се војници српске војске повлачили, крајем 1915.године. Тада млади болничар и војник Александар Ашковић, Предрагов отац, у свеопштој "бежанији" у околили Ниша наилази на једно залутало дете од седам, осам година. Сажаливши се, он преузима одговорност и води дете са собом, преко Албаније, са намером да стигну до Солуна. Одвајао је од својих уста ионако премало хране са којом су располагали, како дете не би гладовало. Путешествије са српском војском трајало је месецима. Дечак се није одвајао од свог "ратног друга" који је, као болничар лечио и превијао многобројне рањенике. Међутим, после неколико месеци тешког пута и голготе, наилазе Французи са храном и намером да код Драча укрцају сву децу како бих их упутили ка Западу на школовање. Тужан што се растаје са својим малим сапутником, Александар из зашивеног појаса, који му је мајка спремила, вади четири велика дуката и даје их малом дечаку уз поруку да их чува, јер му у неком моменту могу "главу" спасити. Дечак га љуби и у сузама улази у лађу која га води у непознато.
Српска војска је недуго затим, након опоравка на Крфу, наставила свој поход ка Солунском фронту и, на крају, 1918.године, победничиким јуришом кренила у ослобађање читаве земље. Рат је завршен. Време је пролазило, а Александар и његова породица, којој је причао о малом дечаку , годинама се питају шта се са њим десило.
После неколико година стиже им писмо са поздравима из Француске и сликом одраслог момка по имену Никола Матејић, коју син Предраг (приповедач) и дан-данас чува. Никола се 1939.године враћа у Југославију и у околини Скопља проналази родбину и наставља свој живот у том граду. Као виши грађевински инжењер, десетак година касније, почиње да гради велику фабрику на пиринчаним пољима у Кочанима, код Бугарске границе. Баш у то место, августа 1952.године, долази Предраг као питомац подофицирске школе.
А онда, као по неком филмском сценарију. Једног обичног радног дана, крај фабрике, у време када су се сви војници одмарали, Предраг је седео на једном пању. Онако изненада прилази му један растом нижи господин, који му, после кратког разговора и ћаскања каже:
-Нешто ми личиш на мог ратног тату. Кад сам те погледао у очи као да сам видео њега.
На то му Предраг одговара:
- Да ти ниси Никола, мали Николица, којег је мој отац спровео све до Албаније.
Био је то моменат набреклих емоција, и са једне, и са друге стране. Предраг је годинама слушао оца како се са тугом сећа "ратног сина" Николице и њиховог растанка у Драчу. Грлили су се и радовали добрих петнаест минута, док их је остатак чете посматрано у чуду. Када су, касније, чули целу причу- сви одреда су плакали - од комаданта бригаде до батаљонских официра. Исто вече Никола је организовао вечеру за целу чету, а већ сутрадан Предраг је од надређених добио одобрење да се врати кући и исприча оцу Александру о овом невероватном сусрету.
Након петнаест дана у Чучуге је стигао и Никола. У потрази за кућом Ашковића срео је и познао сина другог ратног сапутника, Александровог млађег брата Војислава, који је као осамнаестогодишњак са њима прешао у Албанију. Славило се и веселило у Чучугама неколико дана, а и годинама касније Никола је долазио на крсну славу, Аранђеловдан. Желео је на све начине да се одужи свом "ратном оцу" што му је сачувао главу у ратним превирањима на Балкану. Планирали су, чак, да се Предраг и његова супруга преселе да живе код Николе и његове фамилије. Све до кобног 26.јула 1963.године и земљотреса у Скопљу, када је, "мали Солунац", Никола Матејић несрећно настрадао.
Александар Лека Ашковић (1886), главни јунак ове приче, је истински херој Првог светског рата и пробоја српске војске на Солунском фронту. Прича о његовој хуманости приповеда се, у народу, ево, и стотину година касније. Јавно, први пут, у "Гласу Тамнаве".
