Имали смо поплаву свега. Али, овоме се нико није надао. Упозорења је било... Ипак, навикнути, ваљда, на то да се о свако упозорење оглушимо, мислећи да се то односи на неког другог, да сви други треба да учине нешто што смо ми морали одмах, без оклевања и не чекајући да буде касно. И, ето - овог пута, дозволили смо да нам вода уђе у куће, да нам упропасти ауто-мобиле... да нам однесе вишегодишњи труд, уведе у још већу депресију... Сада смо враћени корак-два (а неки и више) уназад. Нажалост, неки су изгубили и оно најдрагоценије - животе.

Кажу да је насељено место Уб  могло да прође са десетак или више сантиметара нижим нивоом воде да није пробијен  неки асфалтни прилаз на бедему поред Убаче у Гуњевцу код  моста. Наводно, нечија намера је, вероватно,  била да усмери воду у речно корито или на њиве, али је бујица јурнула низ Првомајску, право у насеље Сточни пијац и Јозића њиве, а одатле даље... у школско двориште, поли-цијску станицу, Предшколску установу, насеље Тало-ви... и ушла је у стотине кућа уместо да, у том тре-нутку,  непопуњеним коритом тек регулисаног тога Убаче, заобиђе варош. Макар би, тако, биле поплав-љене значајно мање површине. Ова чињеница је позната, да ли ће одговорни у локалној самоуправи, овог пута, предузети нешто или ће, опет, „вук да поједе магарца“ (зна се добро ко је вук, а ко магарац, јер ово није први овакав случај). Неко је хтео, то и није за осуду, да спасе своје, неки објекат, своју или нечију окућницу... Али, да ли је то био једини начин да се заштите и те њиве и те окућнице? Питам се, као и Убљани, Обреновчани и многи други: да ли је све, ипак, могло да буде другачије? Да ли је требало много озбиљније схватити упозорење које је изречено у свим временским прогнозама три дана уочи почетка та три кишна дана? Изгледа да смо у поплави свега што нам је тих дана било у фокусу пажње превидели једну очигледну опасност: да ће количине воде по квадратном метру, које су биле најављене, ако ништа, направити велике и нена-докнадиве штете у пољопривреди... Дакле, заиста смо сами криви.

‘Е, сад! Ма колика била поплава воде - већа је поплава примитивизма удруженог са егоизмом и самољубљем... Поплавила нас је и преплавила трка да што више зграбимо не бирајући средства и не стидећи се сопствених лажи и превара. Неки су мењали убеђења и ставове, рекло би се, брже него чарапе. И, тако, не траба се чудити зашто нас све ово, са оваквим последицама, сналази(!?). Елементарне непогоде, стогодишње или хиљадугодишње воде и ко зна шта нас још у будућности очекује, су непред-видиве за смртнике. Али, наше понашање не да  може да буде предвидиво, него би могло, уз добру вољу, да доведе до много лакших последица... Ако би се вратили човечности, међусобном уважавању, поштовању, доследности, части, правом и искреном  поштењу, хуманизму... Сетимо се чешће, али не само у шалама на свој или туђи рачун, оних тако једно-ставних, а тако значајних и вишезначних, речи нашег покојног Патријарха Павла: „Будимо људи!“  И – није онај додатак  „...иако смо Срби!“ рекао Патријарх, али, нажалост, све више пристају уз почетак те реченице... 

Да ли ће нас ова несрећа пробудити? Има шанси...