Како у најкраћем описати оно што ових дана (а, богами, и година) доживљавамо у Србији? Горки плодови! То су плодови свега онога што смо у другој половини прошлог и почетком овог века урадили, пре свих, ми, Срби, а онда и оно што су нам урадили други.
После Другог светског рата победници су узели од побеђених, мање или више, све што је било вредно. Доселила се на Дедиње будућа "црвена буржоазија", докопали су се влсти бивши шегрти, калфе, несвршени студенти, курсисти, партијски апаратчици... Нови крем друштва , "школован" по "шумама и горама", бивши партизански комесари, а нови секретари комитета, одлучивао је о свему, па и о подобности сваког појединца за иоле важно радно место! А, кажу, у оном послератном периоду, Партија је дозвољавала (или забрањивала) бракове са "класним непријатељима".
После је дошла "социјалистичка самоуправна свест". Сви смо били обавезни да чувамо лик и дело најваћег сина наших народа и народности, а братство и јединство је било важно као зеница ока...
Е, сад! Неки су били подобни, али, било је и "подобнијих". Они који су били "подобнији" лакше су долазили до бољег радног места, до разних повластица, олакшица, позиција... А "подобнији" си могао да постанеш више тако што ћеш онима који су били "посебно подобни" нешто важно учинити, омогућити или дати, него ако се докажеш радом, креативношћу, делом... Дупли морал (један за показивање, а други за постизање удобнијег живота) постајао је све распрострањенији и све више улазио у свакодневницу.
За поштење и част све више смо се залагали декларативно, а оне који су се упорно држали тих начела почели смо, некако, да сажаљевамо и замишљамо као неке савремеене Дон Кихоте који су се борили са ветрењачама.
Постајало је све очигледније да је најбржи пут до личног успеха полтронски однос према претпостављенима...
А, онда, дошао је вишестраначки систем. На почетку је било јасно ко је позиција, а ко опозиција. Странке су се разликовале по идеолошким принципима, програмина, платформама. На почетку смо јасно препознавали оне "подобније" у странкама тадашње власти. А онда је почело и то да се разводњава. Идеологија је, постепено, уступила место интересима "интересних група и групација", програми постајали све сличнији, платформе готово идентичне - Европска унија "пошто по то"...
И тако даље и томе слично.
А плодови су горки. Плодови свега онога у чему смо активно учествоваи или пасивно посматрали. А, посебно је трагична чињеница да је сада баш много оних који нису хтели да буду "глупи и неспособни" па су постали партијски активисти, чувари кутија на бирачким местима, чланови месних или општинских одбора, потписници разних листа, уписани у "сигурне гласове"...
Свака нова коалиција, која је долазила на власт, доводила је своје "подобне" и "подобније", а пошто су претходници. углавном, успевали да се добро увежу, укотве или престроје, остајали су и они ту, у државној служби. Можда на мање важним радним местима, али на сигурним државним јаслама. Тако смо дошли до прегломазног државног апарата.
И тако даље...
А горки плодови? Они следују свима. Пасивни посматрачи немају оправдања. Јер, док се они уистину не побуне, плодови ће бити још... горчи.