БЕЗ АНЕСТЕЗИЈЕ
Ко је могао и да помисли, давне 1991.године, када сам употребио метафору о "светлости на крају тунела", у колумни у "Тамнавским новинама" (дакле, пре ДЕПОС-а, Коалиције ЗАЈЕДно
ЗАЈЕДНО, ДОС-а и свих других политичких творевина које су имале циљ да сруше "омражени комунистички режим" и "уведу демократију"), да ће се догодити све оно што се догодило на овим просторима? Мислили смо, тада, да ће нас "Краљ тргова", заједно са онима који су се клели у реч "ПОШТЕНО" са жутом подлогом (наравно, уз све друге), одвести директно у демократију и да се, ето, светлост на крају тунела "већ јасно види"...
А онда прође десет... па, још десет година. Приватизације, реорганизације, реформе, транзиције... И још пуно сличних појмова, које смо разумели мање или више, били су, после смо схватили, светлосни ефекти који је требало да нам ту светлост "на крају тунела" учине ближом и... могућом...
Е, сад! Ко је схватио - схватио. Тај тунел није водио на другу страну планине, него негде у непрегледни мрак дубина незајажљиве људске похлепе... Пред нашим очима обогатили су се (углавном) разни медиокритети чија се вештина састојала највише у томе да савију кичму колико год је потребно, уз спремност да од добијеног (на тендерима или нечему другом) дају "колико треба" јер је, ионако, држава плаћала све...
Знам, опет ће ми замерити и неки пријатељи, неки који ће се препознати, а можда и неки који су стекли иметак честито и поштено (без жуте, или неке друге, подлоге), добрим пословним потезима, мукотрпним радом... Неки ће да упру прст и у "Глас Тамнаве"... И ту се, негде, затвара круг. Сви смо криви! Само они који нису преживели - не могу да буду оптужени. Чак и они који су се нашли на самом дну, сносе неки део кривице... и одговорности...
Ипак, "једна Марија" ових дана рече да метафора о "светлости на крају тунела" и није тако лоша јер симболизује наду човека у спасење и чак, каже, та светлост је сада заиста пуно јача, али би требало сви да се запитамо у који крај тунела смо се, сада. загледали (?)... Она отворено сумња да смо, и поред свега, ближи почетку тунела, него крају. Светлост је све јаснина, али она не личи на ону коју су нам сво време обећавали они са јаким паролама - почев од поменуте речи "Поштено" и "Србија се сагињати неће" до "Спаси Србију..." и "Све је исто само ЊЕГА нема"... Ова светлост јесте на једном од крајева тунела. Само, то, посве сигурно, више није онај крај у који смо се уздали више од две деценије. Изгледа да је неко, ко има моћ да помера "ствари", схватио да је свеједно да ли ћемо проћи "на другу страну". Важно је да се, коначно, докопамо светлости. Па, доста нам је било мрака. Ваљда су, због тог мрака, шансу и добили они мрачни типови који сада, опет, оснивају нове партије заклињући се у демократију. А никако да народу положе рачуне, да кажу како су стекли све те фирме, све те паре на рачунима (домаћим и странима), да објасне како су са теткиних кауча доспели у виле на Дедињу и другде, да врате, да плате (макар порез), да признају...
У народ се вратила вера да ће та светлост, на том "крају тунела", коначно обасјати "оне који су "претекли". А после, дужни смо да се сетимо и оних који нису међу нама... Из било којих разлога...
ЗАЈЕДНО, ДОС-а и свих других политичких творевина које су имале циљ да сруше "омражени комунистички режим" и "уведу демократију"), да ће се догодити све оно што се догодило на овим просторима? Мислили смо, тада, да ће нас "Краљ тргова", заједно са онима који су се клели у реч "ПОШТЕНО" са жутом подлогом (наравно, уз све друге), одвести директно у демократију и да се, ето, светлост на крају тунела "већ јасно види"...
А онда прође десет... па, још десет година. Приватизације, реорганизације, реформе, транзиције... И још пуно сличних појмова, које смо разумели мање или више, били су, после смо схватили, светлосни ефекти који је требало да нам ту светлост "на крају тунела" учине ближом и... могућом...
Е, сад! Ко је схватио - схватио. Тај тунел није водио на другу страну планине, него негде у непрегледни мрак дубина незајажљиве људске похлепе... Пред нашим очима обогатили су се (углавном) разни медиокритети чија се вештина састојала највише у томе да савију кичму колико год је потребно, уз спремност да од добијеног (на тендерима или нечему другом) дају "колико треба" јер је, ионако, држава плаћала све...
Знам, опет ће ми замерити и неки пријатељи, неки који ће се препознати, а можда и неки који су стекли иметак честито и поштено (без жуте, или неке друге, подлоге), добрим пословним потезима, мукотрпним радом... Неки ће да упру прст и у "Глас Тамнаве"... И ту се, негде, затвара круг. Сви смо криви! Само они који нису преживели - не могу да буду оптужени. Чак и они који су се нашли на самом дну, сносе неки део кривице... и одговорности...
Ипак, "једна Марија" ових дана рече да метафора о "светлости на крају тунела" и није тако лоша јер симболизује наду човека у спасење и чак, каже, та светлост је сада заиста пуно јача, али би требало сви да се запитамо у који крај тунела смо се, сада. загледали (?)... Она отворено сумња да смо, и поред свега, ближи почетку тунела, него крају. Светлост је све јаснина, али она не личи на ону коју су нам сво време обећавали они са јаким паролама - почев од поменуте речи "Поштено" и "Србија се сагињати неће" до "Спаси Србију..." и "Све је исто само ЊЕГА нема"... Ова светлост јесте на једном од крајева тунела. Само, то, посве сигурно, више није онај крај у који смо се уздали више од две деценије. Изгледа да је неко, ко има моћ да помера "ствари", схватио да је свеједно да ли ћемо проћи "на другу страну". Важно је да се, коначно, докопамо светлости. Па, доста нам је било мрака. Ваљда су, због тог мрака, шансу и добили они мрачни типови који сада, опет, оснивају нове партије заклињући се у демократију. А никако да народу положе рачуне, да кажу како су стекли све те фирме, све те паре на рачунима (домаћим и странима), да објасне како су са теткиних кауча доспели у виле на Дедињу и другде, да врате, да плате (макар порез), да признају...
У народ се вратила вера да ће та светлост, на том "крају тунела", коначно обасјати "оне који су "претекли". А после, дужни смо да се сетимо и оних који нису међу нама... Из било којих разлога...
