« Мајски потоп 2014 » Утисци из Лисог Поља
- Веца, ноћна мора сваког епидемиолога
Не волим хладноћу. Ту склоност сам стек'о непосредно по рођењу. Тата је осокољен рађањем првенца трпао до бесвести брикете угља у „Креку“ па није ни чудо што сам растући у учитељском стану љубинске школе почетком '74. изгубио симпатије према зими, снегу, ветру, мразу, сладоледу, 'ладном пиву ... Тај осећај хроничне нелагодности потпиривали су остали чланови породице: баба Лена и њени штрикани пуловери, тетка Олгине „космонаутске“ капе које покривају целу главу осим лица и незванични шампион бесмислених поклона, покојна тетка Зора која је у јеку популарности „Спортових“ трака за главу иштрумфовала једну за моју главу. „Јел' то због синуса?!“, питао сам је бескрајно захвалан што строга тетка брине о мом здрављу. „Не, имаш клемпаве уши“, рекла је, „и трку не скидај, носи што више можеш, можда ти се мало исправе!“.
Теткина траке ми паде на памет ономад у Лисом Пољу, док сам ослоњен на лим самохотке дрхтао од хладноће са парчетом леба у једној и начетим месним нареском у другој руци. Поклопац конзерве био је одлична замена за есцајг а радост ручка и вечере у једном оброку кварила је дрхтавица. Неконтролисана природна реакција организма контракцијом мишића ради одржања телесне температуре. У преводу са латинског, тресо сам се к'о зелембаћ. Ценим, поучен својим лисопољским искуством да поменута живуљка ову радњу спроводи кад прокисне до гаћа мењајући превозна средства: хамер, моторни чамац, рафтинг чамац, чамац за спасавање па на крају упадне у самохотку.
Између два залогаја угледао сам Вецу. Вечити живац, необријан, у гуменим чизмама које никад у Тамнави не излазе из моде и наквашеном кабаницом грабио је по расквашеном шодеру за металном грдосијом уз рафал грдњи уперен у небо, живот, судбину... Човек чији је мобилни телефон целог дана био нем за моје позиве, лик који је до прошле недеље тврдио да никад неће бити поплављен, жив и здрав, кочопернији него икад. Није хтео да напушта Лисо Поље. Ту је он свој на свом, ни кућа није много поплављена. Сутра? Дотурите само воде за пиће, и цигара!
Можда Веца није сваки пут у праву у вечитом истеривању принципа и правде, можда га не воли пола села јер је центар његовог света у делимично поштеђеном Богићевића крају али је сигурно медицински феномен: има срце за два човека. У данима кад је неке бринуо свраб по табанима и неприступачност београдских вакцина за превенцију заразе у водозасићеним срединама гацао је назутих ципела по блату комшијских дворишта и улазио у мутну воду помажући да се пре заразе склони оно што се до скора звало сточни фонд. Голом руком на полупоједено прасе док сити пацови циче на тавану поплављене штале. Веца, ноћна мора сваког епидемиолога.
После је све некако ушло у колотечину: дотурање воде, одношење кућног и стајског инветара, прокопавање баруштина, писање извештаје и анализа оног што ће у летопису вароши остати уписано као „Мајски потоп 2014.“.
Претходне редове посвећујем настрадалима у поплама, муци преосталих и свима који су допринели да ова пропаст буде мања и природи, жилавом противнику који уз све радове на уређењу Убаче и регулацији Тамнаве изнова доказује своју ћуд и моћ.
