Glas Tamnave stampa

ВЕЛИКИ ФУДБАЛ МАЛЕ ВАРОШИ

Аутор: Радован Пулетић, 25. јануар 2015. у 17:29

ВЕЛИКИ ФУДБАЛ МАЛЕ ВАРОШИ

Изложба коју је могао, и морао, да приреди само Блеки

Ми, овдашњи, самозаљубљени на онај племенит начин, имамо право да кажемо да је, како год окренеш, Уб на победничком постољу. Између Обреновца и Ваљева, између Лазаревца и Шапца, припада му оно средње место, онај највиши степеник, онај шампионски квадрат одређен за најузлетелије, које није страх од ширине неба и погледа одозго. То није тако само географски и шеретски, него је тако по специфичној тежини простора и по просечној густини духа. Зато поуздано знамо да нама, Убљанима, припада сва плавокрвност ове метафизике, јер су одавде пошли, па Уб силно надрасли, многи велики људи, али надрасли тако да везу са Убом никада не прекину, чинећи га светлијим и пространијим од његових катастарских оквира. Тај наш дух, нема тајни, отелотворен је златно-градском гравуром цркве, школе и читаонице из 19-ог века, позоришта у ком се учило на туђим грешкама, музичке и елитне учитељске школе, озбиљне убске гимназије са мирисом “шешира професора Вујића”`, кафана где 1+1 понекад нису само 2, и фудбала који, истина – није питање живота и смрти већ је, ево, испоставља се, много више од тога. 

А, кад смо већ код фудбала, иако не сумњам да постоје супротна мишљења, верујем да је то најкомпли-кованија колективна игра на свету: 11 против 11 од којих двојица играју и руком, 2 x 45 минута по никада истом времену и никада истом простору, а притом - ноге треба користити осим за брзо кретање, осим за чврсту статику, и као инструмент за фино баратање једним сасвим округлим предметом који одскаче?! Можда је баш због сложености ова велика ствар, кад-кад снежна и блатњава, кад-кад ветровита и кишна или врела и паклена, толико окупила свет учинивши га зависним од мириса траве пред утакмицу, од скривеног погледа у противника на загревању, од  дневног расположења капитена, од реског звука пиштаљке који показује на пенал из ког постижемо гол и добијамо 1:0 (у гостима) ... Нема сумње да ова вишеслојност игре има везе са вишеслојношћу убске колективне памети, и зато није чудо што су овај град и његови људи толико везани за фудбал. У фудбалу је запремина емоција увек иста, без обзира да ли се игра у Фиренци, на Хајберију, Станфорд Бриџу, Ноу Кампу где успева једва гол, два евентуално, или у школском дворишту са ђачким торбама уместо статива између којих се “тера”` док се не смрачи и побеђује резутатом 18:17. Уопште није битно да ли се, екипно, на величанствени 90-минутни рат одлази камионом без амортизера или првом класом авиопревозника – увек је у грлу та шљива од наде, вере, зебње, храбрости, ишчекивања, пожртвованости, части. И нема везе јеси ли плаћен или ниси, ти си,бато мој, фудбалер, и зато си дужан да данас даш све од себе, сутра ћемо причати. 

Од педесетједне године колико имам само сам 36 Убљанин (свако има по неку озбиљну мањкавост) и зато се не сећам излоканих фудбалских путева, теретних возила без цираде за превоз првотимаца Јединства, или аутобуса овалних линија који подсећају на музику Бади Холија и Фетс Домина. Не сећам се Блатуше, не сећам се тараба око игралишта, не памтим криве аут линије, ни голмане са качкетима. Не сећам се чика Бранка Кезе у судијском црно-белом, не сећам се Мире Фаље као центархалфа, не сећам се чика Радета Ћоре без цигарете, без наочара са тамним оквиром и без сивог мантила, нити  професора Завише без црвеног дневника и великог стомака... 

Ал` зато памтим Пума копачке са златном линијом које је “послао Џаја из Београда”, које су биле тешке ``као ненаписано писмо`` и које нису запале мени, него бољима... Памтим Пирићеве дриблинге за дислоцирање пршљенова, Чеду Јефтића који је страшно колективну игру лако преводио на “шоу једног човека”`, Зизу коме је терен био широк колико и душа, Чолу специјалисту за борбу – сам против свих, Блекија с` друге стативе и из слободњака,  Дадулу са фризуром и раменима Блека Стене, дисципли-нованог Трифкета, загонетног Кепу, брзоногог Бунара, фудбалског верника Зингета... Памтим шефове струке - Гојка Вишњића најбољег тренера на свету до Српске лиге, Животу Благојевића – професионалца из Бора, Слободана Шкрбића који је тренинге водио са мегафоном и персирао играчима на београдском... Памтим чика Бату Певањца са духом и лицем Бастера Китона, адвоката Драгољуба Џајића са обавезном краватом и бадемима у џепу сакоа (знао је зашто), чика Ђоку Јовановића учитеља, глумца, новинара и креатора чувеног другачијег акцента “данас, на градском стадиоооону”... Памтим чика Лазу Певца, лимун са шећером после тренинга и искрзале дресове са доњег рафа који по хиљадити пут миришу на детерџент...

И, данас, све то што памтим и много тога што нисам видео – поново, или по први пут, срећем у Клубу Дома културе кроз изложбу Драгана Савића – Блекија. Велики фудбал мале вароши, као Прозор у свет, као Стаза до звезда (посута трњем, разуме се)... Као забава, као посао, као страст, као избор, као живот, као судбина... Свако од нас убских и фудбалских, ако уме да гледа, препознаће на овим приказима део сопствене анатомије и део сопственог морала, сачињених од онога што нам је понуђено и од онога што смо изабрали. Зар није у праву велики Албер Ками када каже – све што сам научио у животу, научио сам у фудбалу?

На крају, реч-две о аутору. Пре много година за мене је Драган Савић био само брат Дулета Савића што се, уз мало среће, могло десити и неком другом. Онда сам чуо да га је жутица омела да и он, својевремено, постане црвено-бели. Онда сам врло уживо пратио како, као играч, измишља голове, да му је левица не оружје – него оруђе, да је обично највиши у скоку и да је, да простите, крајње зајебан у дуелу. Онда сам схватио да је све време, паралелно, постајао и адвокат доказујући како је, ипак,  могуће  бити на два места истовремено, ако ти тело држи енергију, а ум правац. И да је Београђанин који је дугогодишњи шампион у доласцима на Уб. Онда сам га упознао и ван терена. Онда смо постали пријатељи. И сада, на основу свега што поуздано знам о Драгану Савићу, поуздано верујем да је само он могао, и морао,  приредити овакву изложбу. Jeр, у поређењу са Блекијем, сви ми остали, убски и фудбалски – или нисмо довољно Убљани, или нисмо довољно фудбалери.

Блеки, хвала ти буразеру!

Ова вест нема галерију слика.


Актуелно издање

Бр.185 (9.март 2017)

Бр.185 (9.март 2017)
Преузми .pdf формат

Следећи број излази:
23.марта 2017.

Trg Oslobođenja - uživo

Webcam Live

RS Sistem

Архива претходних бројева

Бр.184 (23.фебруар 2017)

Бр.183 (9.фебруар 2017)

Бр.182 (26.јануар 2017)

Бр.180-181 (29.децембар 2016)

Бр.179 (15.децембар 2016)