Glas Tamnave stampa

ВОДА

Аутор: Радован Пулетић, 31. мај 2014. у 12:44

ВОДА

Шта је ово било?

Ово није била поплава. Поплава је до чланака, евентуално до колена. Али поплава није 4 м у центру Обреновца и 60 м у басенима РЕИК-а. Ово се другачије зове. Ово је завереничка ноћна акција сплета река и циклона са романтичним женским именом и пуним пансионом изнад Хрватске, Босне и, наравно, мајке  Србије коју ништа не заобилази. Ово је водени блиц-криг у ком је, на срећу, било мање мртвих него заробљених. Ово је исконски акт доказивања супериорности природе над  друштвом.Ово је знак да смо се, као врста, мало заиграли са планетом па, у тој игри, заборавили да смо ми на њој а не она на нама. И да ће нас, као неукротиви мустанг  широких ноздрва из којих куља пара, једном збацити са себе. 

Ко је крив?

Нико. Или, тачније, сви. У ствари, ово је архетипски тренутак за уживање у успокојавајућој хладовини подељене одговорности. Јер, забезекнути поглед био је заједнички именитељ свих лица прошлонедељне среде на четвртак. Од оних који носе униформе и примају плату да спрече воду кад полуди, до оних који су се пели на спратове потонулих кућа са децом у наручју и кравама на поводцу. То значи да је наспрам свих регулација токова израчунатих по основу стогодишњих просека, наспрам свих проширења корита који треба да гутају и када падне кознаколико литара по м2, наспрам свих џакова са песком и монтажних брана за заштиту градова, наспрам свих стручњака који су дипломирали метеорологију са просеком 10 – пркосно, изазивачки, осветнички, стала истина да је вода једино живо биће ком не видимо ни главу ни реп. 

Шта се научило?

Ево шта. Без изузетка, толико смо рањиви да већ следећи сат може сваког шчепати за грло показујући како је од свих угодности софистицираног живота, од свих компјутера, кожних гарнитура, намештаја ручне израде, скупе беле технике, од свих италијанских ципела са кожним ђоном и аутомобила велике кубикаже, важније имати обичне гумене чизме и чамац на надувавање. Да се ниједан тренутак уобичајене среће током радне недеље у којој сити, напити и суви гледамо ТВ замерајући недосољен ручак и слабију оцену, не може мерити са оним кад боси, мокри и смрзнути загрлимо своју породицу изнад површине воде.   

Научило се то да има оних који увећану бару у дну дворишта доживљавају као врх поплавног таласа грабећи хуманитарну помоћ скоро двапут дневно. Прекоредни, знојави, залактани, запсовани,  загледани у себе као у неизоставни минимум без ког човечанство у преосталом трајању нема никакве шансе. Али да има и људи, из допола загњурених кућа, пристиглих тек четврти дан потопа, на крај реда, онда када су спасли шта се спасти могло, онда када су потрошили сву воду из цистерни и сва хигијенска средства купљена у продавницама мешовите робе. 

Научило се да свака генерација, наравно и ова која долази слушајући техно музику или Секу Алексић, ова која се тетовира по подлактицама и носи носне пирсинге, ова која током тзв. редовног стања пролази поред нас са слушалицама у ушима и тестом преливеним кечапом – има своје хероје. Хероје који ноћу одлазе тамо где треба да се сударе са бујицом и кроз ледену воду, на леђима изнесу неког ко је мислио да му спаса нема, или, ако је у спас веровао, онда је није очекивао са само 18 година и чироки фризуром. Били су клинци преко чијих руку су се празнили шлепери хране и пића, сортирала половна одећа и обућа, паковала хемија, кабаста  сточна храна и даноноћно дежурало уз прећутани бронхитис и жељу да се попије сок. Каква деца... Њима за узврат и ми педесетогодишњаци гурали смо се у ланац за истовар, ћутећи о томе да нас свака кутија нечега заболи на бар пет места истовремено. 

Али, постоји нешто важније од свега што се дало закључити, од свега што је запљуснуло памет згрануту пред водотоковима који су измишљали нова корита дисквалификујући саобраћајне знакове, асфалтне путеве, насеобине, обрадива земљишта, сва света места нашег постојања. То, најважније, јесте истина, потреба, нада, путоказ, недвосмислени захтев, молба на коленима, како год, да искористимо ову прилику и Нојеа хитно прогласимо најбољим шефом Кризног штаба свих времена. Јер, једино је он направио барку пре него што је пала киша. 

Ова вест нема галерију слика.


Актуелно издање

Бр.189 (4.мај 2017)

Бр.189 (4.мај 2017)
Преузми .pdf формат

Следећи број излази:

Trg Oslobođenja - uživo

Webcam Live

RS Sistem

Архива претходних бројева

Бр.188 (20.април 2017)

Бр.187 (6.април 2017)

Бр.186 (23.март 2017)

Бр.185 (9.март 2017)

Бр.184 (23.фебруар 2017)