Када су прошлог лета коначно завршени радови на уређењу корита реке Уб у градској зони нико није ни сањао да ће ова мирна и, рекло би се, питома река искористити прву прилику и већ на пролеће поплавити готово сва насеља у њеном окружењу. Како смо тада обавештени, Уб је, поред лепо уређеног кеја, добио и заштиту од стогодишњих вода?! 

Можда смо због тога и били помало успавани. Те среде, 15.маја, посматрали смо реку како надолази. Од девет ујутру до два поподне ниво воде у њенем кориту кроз центар града од потпуно празног дошао је до пола попуњеног, о чему сведоче фотографије које смо објавили на нашој фејсбук страници. Ниво је непрестано растао из сата у сат и, већ око један сат после поноћи,  пробио бедем код насеља Талови. Поплава је већину грађана изненадила на спавању. Многи нису стигли да склоне ни најосновније ствари.

Да ли је морало, све, баш тако? Сирена за узбуну се није огласила. Пропуст који мора да буде санкционисан. У питању је основно средство за рад сваког Кризног штаба или Штаба за ванредне ситуације, како вам се више свиђа, термини нам у овом тренутнку нису толико битни. Важно је то да грађани Уба нису на прави начин обавештени о опасности која се спремала. За петнаест минута, колико је води потребно да у потпуности загосподари приземљем у кући (знам из личног искуства) имате времена само да покупите ситне кућне апарате, понеки вреднији предмет и одмах затим погасите све осигураче. Тада вам је ледена вода већ до колена и постајете само неми посматрач природне силе која руши све пред собом. У том моменту једино о чему размишљате су ваша породица и сигурност њихових живота. Остали проблеми долазе тек када се вода повуче.

А сада смо у дебелом проблему... Како, што је пре могуће, санирати штету која је настала? Како се вратити нормалном животу какав смо живели до тог кобног 15.маја? Како изаћи на крај са грижом савести да смо, можда, могли реаговати брже и боље? Можда смо могли, бар, да спасемо аутомобиле, понеки комад намештаја, фрижидер, шпорет? Можда смо воденој стихији могли да «украдемо» који сантиметар и тако бар донекле ублажимо последице које је за собом оставила?

Са друге стране, не смем ни да помислим шта би се збило да је корито наше реке у градској зони остало на нивоу оног од пре неколико година. У том случају би и горепоменуте сирене биле поплављене, а Штаб за ванредне ситуације не би био лоциран у главној улици, већ би се налазио негде на Вучијаку. У свакој несрећи постоји и одређена доза среће, која нас опомиње да и од лошег има горе, да и од црног има црње. Погледајте само шта се догодило у Обреновцу, па ће вам и ваше муке донекле изгледати мање.

Нажалост, када вам се догоде «стогодишње воде», то не значи да сте наредних сто година мирни. Поплаве су случајни догађаји чија се појава дефинише статистичком обрадом максималних годишњих нивоа и протока воде, који су забележени на некој реци у прошлости. Дакле, рачуница нам није добра. Ако се будемо водили бројкама из прошлости, онда, већ сутра, можемо очекивати умерену јунску темперетуру, без падавина и идеалну за купање на градском базену. А да ли је, баш, тако?

Природа се, умногоме, изменила последњих деценију, две. Сунце одавно није више као што је било, а о непогодама, пљусковима и граду да не говоримо. Мајка природа нас већ одавно опомиње да је време да престанемо са њеним уништавањем. За "Тамарине" разорне последице нису нам криви ни ХАРП, ни ЦИА, ни било која техничка справа или организација. Криви смо сами, јер природу узимамо здраво за готово.

План за што квалитетнију одбрану од поплава треба направити колико сутра. Изградња насипа спада у пасивне мере заштите, које само спречавају изливање воде из речног корита у брањено подручје. Вештачка језера – велике акумулације у горњем делу слива и мале акумулације – ретензије дуж водотока, које могу да задрже одређену запремину поплавног таласа, као и растеретни канали, који могу да одведу вишак воде, представљају објекте активне заштите, јер омогућавају смањење врхова поплавних таласа. Игром случаја, Ваљево је спасено случајним запушењем бране Стубо-Ровни, при чему је велика количина воде заустављена у самој акумулацији.

Ово нам је била још једна велика опомена да се од поплаве не бранимо  џаковима, већ стручним усмеравањем великих вода, како то већ одавно раде у озбиљним државама Европске уније и света.